Milica Kecojevic, Radoje Dimitrijevic

Naš sagovornik, inženjer Zoran Markoviæ, diplomirao je na Elektrotehnièkom fakultetu u Beogradu. Radio je u TV Beograd na poslovima tehnièkog voðstva, a potom kao rukovodilac odeljenja magnetoskopa. Godine 1992. odselio se u Kanadu. Za projekat olimpijskog centra amerièke televizije NBC dobio je nagradu Emmy.

Èestitamo ti na nagradi, i voleli bismo da nam isprièaš sve o projektu kojim si je zaslužio. Ali najpre nam kaži gde sada radiš?

Radim u jednoj maloj konsultantsko-inženjerskoj firmi, ima nas oko petnaest. Od toga desetak inženjera, ostalo su sekretarice, raèunovoðe, itd. Bavimo se svim i svaèim, èak i unutrašnjim ureðenjem prostora. U poslednje vreme poèinjemo da se bavimo telekomunikacijama i to nam je glavni projekat. Ja pokušavam da ostanem van toga, jer ne volim tu oblast.

Gradi se point-to-multipoint mreža koja æe raditi na visokim frekvencijama tako da svaki korisnik u svojoj kuæi može usmeravanjem antene da uhvati signal, bilo da je reè o telefonu, televiziji, Internetu, prenosu podataka... To je, u stvari, jedan dovoljno propusan kanal u koji možeš da staviš šta hoæeš. Trenutno je velika nepoznanica ko æe da pobedi: telefonske ili kablovske kompanije ili neka sasvim nova vrsta mreže. Možda jednog dana Bil Gejts (Bill Gates) izbaci svoje satelite. Ja mislim da æe on sve da ih pobedi cenom. Najviše šanse ima onaj ko uspe da obezbedi bolji servis, ali je isto toliko važna i njegova cena: ko ponudi jeftiniji servis, taj æe i pobediti. U meðuvremenu, dok se kablovske i telefonske kompanije meðusobno bore, mnogi pokušavaju da naprave neku novu mrežu i uzmu pare pre nego što Bil Gejts stigne.

Kakav signal ide po tim mrežama, sa kompresijom, bez kompresije…?

Mikrotalasna mreža još ne postoji. Trebalo je da proradi u vreme kad nisam bio u Torontu, i pre nekoliko dana sam èuo od kolega da je proradila. To je prva mreža takve vrste u Kanadi, a mislim i u celoj Severnoj Americi. Ne znamo da li æe i kako funkcionisati, jer je firma prvi put prihvatila ovakav posao, pa niko od nas ne zna mnogo o tome. Ali, uèimo uz rad.

S obzirom na takvo stanje stvari, da li ste vi sami razvijali tu mrežu ili ste samo ugovorili posao i angažovali neke druge kompanije?

Kad se radi nešto što je dotad bilo nepoznato, onda se traže proizvoðaèi opreme, èine pokušaji da se od njih izvuèe što više informacija. Struènjaci ponuðaèa zamisle kako bi to trebalo da radi, stave to na papir, naprave koncept i ponude ga klijentu. Ukoliko ga on prihvati, traži se neko ko bi mogao da ga realizuje. Naravno, ne angažuje se samo jedna kompanija da sve uradi, jer u tom sluèaju naša firma ne bi nièemu služila, ne bi bilo za nju prostora. U stvari, traže se oni koji æe da naprave podsisteme, a mi ih samo sastavljamo i pravimo interfejs. Prema tome, u ovakvim situacijama naš posao je više upravljanje projektom nego inženjering.

Znaèi, još nije usvojen standard signala koji æe iæi po tim mrežama?

Standard je MPEG2.

A kompresija?

Kompresija æe zavisiti od samog kanala: od opsega, od broja razlièitih kanala, telefonskih, televizijskih1 Direct TV koristi oko 3 Mb. To je malo, ali je još uvek prihvatljivo za proseènog gledaoca naviklog na VHS. Može da se gleda.

RTS je prenosila svetsko prvenstvo u fudbalu sa 8 Mb.

8 Mb je skoro standardno.

Neki iskusni televizijski inženjeri tvrde da se primeæuje razlika izmeðu digitalnog signala prenošenog kanalom od 8 Mb i analognog signala koji smo dobijali od Evrovizije zemaljskim vezama.

Razlikuje se, vidi se. Razlikuje se 8 i 9 Mb.

Da se vratimo mikrotalasnoj mreži. Da li je ona iskljuèivo difuzna ili su kanali dvosmerni?

Saobraæaj na mreži je dvosmeran. Preko te mreže dobijaš i Internet, što znaèi da kanal mora biti dvosmeran.

To znaèi da bi jednog dana tuda mogla da ide interaktivna televizija.

Sve zavisi od toga šta se stavi na prijemnu stranu. Mislim da zasad interaktivna televizija ide preko telefonske linije. TV signal ide uobièajenim putem, a korisnik odgovara putem telefonske linije. To zasada koriste samo kanali za uèenje, tzv. learning channels. Škole obièno primaju signal kablovski, ili direktno preko optièkog kabla. Postoje èak i univerziteti na kojima možeš da studiraš preko televizije ili da završavaš postdiplomske studije sedeæi kod kuæe. Signal ide preko satelita.

Nisi nam isprièao kako si dobio nagradu.

Dobio sam nagradu kao èlan tima, sastavljenog od zaposlenih u amerièkoj televiziji NBC, „slobodnjaka”, koje je takoðe angažovao NBC i dva inženjera iz moje firme. Moj kolega je bio menadžer projekta, a ja sam bio vodeæi projektant i menadžer izgradnje. Projekat je bio prenos olimpijskih igara iz Atlante.

Od borilišta do gledalaca ili …

Nismo radili arene i terene, samo centar koji se nalazio u okviru tzv Broadcast Operation Centra, u kom su bile smeštene sve televizije, kao i ekipa JRT-a. Tu je NBC imao dva velika studija i jedno pet-šest montaža, ogroman master sa preko sto dolazeæih signala i isto toliko odlazeæih, mnogo video, audio i kontrolnih linija od Atlante ka Njujorku, gde se nalazi centrala NBC. Na primer, glavno odeljenje magnetoskopa nalazilo se u Njujorku, a u Atlanti je bilo jedno manje odeljenje, zatim grafièka soba , biblioteka, odnosno arhiva traka1 Pored toga smo napravili devet mobilnih montaža u kuæicama nalik na one koje koriste graðevinci i jedna reportažna kola sa dvostrukom ulogom režije i montaže. Nemoj sluèajno da mi stavljaš primedbe kako mi nedostaju neke naše reèi.

Televizijski žargon ionako èine uglavnom engleski termini, tako da æe te svi razumeti.

Taèno je da se koristi dosta engleskih termina, ali su oni nekako prilagoðeni našem izgovoru. Po tome možeš da prepoznaš kad tamo neko doðe i kaže da je radio kod nas u televiziji. Poènem da prièam sa njim i kad shvatim da ne zna termine na srpskom, znam da nikad nije to radio kod nas.

Da se vratimo tvom nagraðenom projektu. Koliko dugo si radio na njemu?

Poèeo sam da radim na tom projektu u junu 1995. Tada me je moja sadašnja firma angažovala baš za taj projekat. Ja sam bio u Beogradu na odmoru, oni su me zvali da hitno doðem. Èim sam došao, rekli su mi: „Ova montaža mora da se završi za nedelju dana”. I tako je poèelo. Zatim je sledeæi deo projekta morao da se završi opet za nedelju dana…

Znaèi, isto kao i ovde, sve treba da se završi za juèe?

Naši klijenti su bolji. Imam u vidu NBC. Ali, konsultant mora da napravi pare. Jedini naèin da zaradiš je da radiš brzo, da klijentu naplaæuješ sve utrošeno vreme, a radiš što brže da bi mogao posle da naðeš novog klijenta. Moraš da ispuniš rokove. NBC je tražio da potpišemo ugovor prema kome bismo ako kasnimo, mislim nedelju dana, možda dve nedelje, morali da platimo penale od nekoliko stotina hiljada dolara. A za dodatnih nedelju ili dve, èak milion!

Znaèi, zakašnjenje jednostavno ne postoji?

Mi nismo hteli da potpišemo takav ugovor. Poèeli smo da radimo, a ugovor smo potpisali tek u decembru, a oni su plaæali.

Negde u septembru je bila gotova prva faza, svi preliminarni crteži.

Da li je u to spadala i specifikacija opreme?

Na tome smo radili zajedno sa ljudima iz NBC. Oni su bili u Njujorku, bilo je pet inženjera, a mi u Torontu. Oni su birali glavnu opremu, velike stvari, a nas su pitali da li to može da se uklopi u naš projekat. Mi smo sami birali prateæu opremu. Ja ih obavestim na koju opremu raèunam ili specificiram šta mi treba, s tim da oni odluèe da li æe to da kupe. Ali, uglavnom su oni odreðivali koje æe miksere, editore, magnetoskope…

I koje su izabrali?

Mikseri i editori su bili Grass Valley, magnetoskopi Panasonic, ali se ne seæam taèno modela.

Digitalni ili analogni?

Ceo pogon je bio hibridan. Mikseri, efekti i veæina magnetoskopa su bili digitalni, a distribucija i dolazeæi spoljni signali – analogni. Trudili smo se da montaže budu koliko je moguæe digitalne.

Jesu li montaže bile klasiène ili nelinearne?

Klasiène.

Kad je poèelo instaliranje?

U novembru 1995. Prvo smo napravili jednu probnu montažu u nekom magacinu u Torontu. Iznajmili smo podizvoðaèa da uradi instalaciju, a mi smo kao firma pred NBC-jem predstavljali sistem integratora, što znaèi „kljuè u ruke”. Mi i inaèe ne radimo instalacije. U novembru smo napravili prvu probnu montažu. Mnogo je lepo raditi za veliku firmu jer možeš da radiš šta hoæeš, imaš prostora, oni vode raèuna o svemu, dozvole ti da napraviš jedan probni uzorak. Kao primer bih naveo da smo u Njujorku pravili model režije u pravoj velièini od nekog materijala sliènog stiroporu, sa slikama opreme, kako bi operativci i produkcija mogli da daju svoje komentare pre nego što poène izrada nameštaja.

Znaèi ne može da se desi da nedostaje kablova, šrafova…

Mi smo instalatersku firmu ugovorom obavezali da bude istovremeno i nabavljaè materijala, tako da je svega moralo da bude na vreme.

Napravili smo test montažu, probali da li to radi i da li sve to može da se podesi kako smo zamislili. Pošto je sve proradilo, poèele su serijske montaže. Cela zamisao je bila da napravimo instalaciju u Torontu i da sve kablove samo vežemo „u repove”. Ugraðivali smo peè-polja, distribucije, itd. Osetljive i skupe ureðaje smo imali po jedan komad, èisto da bismo sve povezali. Potom smo ureðaje izvadili. Transportovali smo kompletne rekove, èak po dva ili tri zajedno. Pakovali smo ih u kamione i poslali u Atlantu zajedno sa kablovima. Tako je bilo mnogo jeftinije, jer su i radna snaga i prostor za iznajmljivanje jeftiniji u Kanadi nego u Americi…

Sva oprema je smeštena u jedan magacin i tu smo poèeli montažu. Ja sam u Atlantu otišao u januaru i tamo smo zakupili drugi magacin. Kako je oprema stizala, pravili smo televiziju u tom magacinu, taèno onako kako treba da bude. Sve smo povezali i naštimovali. Krajem aprila, sve to smo opet spakovali u kamione i preselili tamo gde je konaèno trebalo da bude smešteno. Da nismo tako radili ne bismo stigli. Da smo èekali da naš prostor bude gotov, ne bismo stigli ne samo da sve probamo, nego ni da napravimo kablove. Ovog puta smo samo izvadili monitore i osciloskope, sve ostalo je ostalo u rekovima. Prizor je fantastièan: viljuškari koji nose èitave rekove. Sve smo preselili za jedan dan. Ni sami nismo verovali, bili smo predvideli dva dana za selidbu. Zanimljivo je da smo prvo uneli opremu pa tek posle toga podigli zidove okolo. Na kraju su ušla jedna reportažna kola, i njih smo zazidali. U njima su bili ureðaji za jedan studio.

Režija?

Ne, režiju smo pravili, a u kolima je bila oprema. Vrhunski profesionalci iz NBC ne žele da rade u reportažnim kolima jer im je tesno, pa smo daljinske kontrole ureðaja izvukli napolje i napravili režiju za njih.

S kojim obrazloženjem si ti dobio tu nagradu?

Ja sam radio dizajn celog centra. Posle toga sam otišao u Atlantu i bio rukovodilac „na licu mesta”. Napravio sam 90% crteža, 200 i nešto crteža. Crtam rukom, a crtaèica radi u AUTO CAD-u. Tako se radi mnogo brže, a priznajem i da ne mogu da razmišljam gledajuæi u kompjuterski monitor. Papir je mnogo bolji.

Dobro, u èemu su prednosti tvog studija u poreðenju sa ostalim?

U tome što je sve perfektno radilo, korišæena je najnovija tehnologija, bilo je dosta komunikacija izmeðu Njujorka i Atlante; sve je funkcionisalo praktièno kao jedan centar, iako su postojala dva centra udaljena stotinama kilometara jedan od drugog.

Da li ti je poznato ko je još bio u konkurenciji za tu nagradu?

Nije. To je u stvari bilo ovako: vratio sam se u Toronto, a kolege iz Njujorka su se kandidovale za nagradu. Svako može da se kandiduje, to se èak i plaæa. Plaæa se i nagrada - statua košta preko 200 dolara. Ja sam zvao NATAS i pitao: „Da li je Madona platila?” Kažu - jeste. Onda dobro – platiæu i ja.

Ja nisam ništa znao ni o kandidaturi ni o nominaciji, odnosno užem izboru, niti o dodeli nagrada. Razgovarao sam jednom prilikom sa direktorom olimpijskog inženjeringa NBC-a i on mi kaže da sam dobio nagradu Emmy. Nisam verovao, rekao sam da je to „dobar štos”. Sve dok nisam dobio statuu i plaketu, mislio sam da je šala, da æu dobiti neki model statue, ili da je èovek smislio da pozove 200 ljudi koji su radili na projektu da mu pošalju po 200 dolara za statuu, a onda nestane.

Eto tako, ništa spektakularno. Te godine je trebalo neko da dobije nagradu u kategoriji „studijski tehnièki tim”. To je timska nagrada, ali se dodeljuje i svakom pojedincu.

Da li je nagrada uticala na tvoj status u firmi, ili na pregovore o drugim poslovima?

Znaš kako, kad je Miloš Forman dobio Oskara, rekao je otprilike da mu uopšte nije stalo do Oskara, vec da misli na milion dolara koje æe mu on doneti.

Pa je li doneo?

Formanu možda jeste, a meni za sada nije doneo ništa. Ali èovek mora i da zna to da iskoristi. U firmi mi se status nije nimalo promenio; bio je dobar i pre toga. Bolji status dobiješ ako firmi doneseš pare, a ne nagradu.

Reci nam nešto o tehnološkim kretanjima „preko bare”, dosta se piše o uvoðenju televizije visoke definicije…

Pretežno se uvodi prvo digitalna televizija, HDTV æe doæi kasnije. Donesen je zakon da svi u Sjedinjenim Amerièkim Državama moraju da preðu do 2007. godine na digitalno emitovanje. Nigde nije pomenuto HDTV, nego baš digitalno. Za sada je standard MPEG2. Tu postoji više rešenja i ljudi se snalaze kako znaju. Može se cela televizija napraviti analogno, i samo na kraju se signal digitalizuje i komprimuje. Jedino što treba da se nabavi je digitalni predajnik. To æe biti rešenje za veliki broj malih televizija. Velike TV veæ idu na digitalnu produkciju, odnosno srednje idu na digitalnu, a velike na HDTV. Uopšte, digitalni signal ima 18 standarda. Napravljen je standard, ali ima 18 razlièitih opcija. Stvar je veoma složena i svi uglavnom èekaju da vide šta æe biti. [ta se sada dešava? Od tih 18 standarda, jedan æe pobediti. Problem je u tome što male televizije ne mogu da dozvole sebi pogrešnu procenu. Zato one èekaju da vide šta æe biti. Nema mnogo posla ni za nas konsultante, jer niko ne želi da ulazi ni u kakve investicije.

Velike televizije, koje imaju para, ne mare za to i kreæu… NBC, ABC, FOX…njima ne pada teško da ulože izvesnu sumu i kroz tri godine sve promene. Kažu: „Dobro, pogrešili smo, ovo æemo da skonimo u neku postprodukciju i idemo dalje…”

Da li vam nekad neko traži samo da mu pomognete da se odluèi za neki standard?

Naravno. Mi smo imali poslove kad klijent traži samo da mu pomognemo u izboru formata magnetoskopa. Onda mi radimo studiju, pravimo uporedne tabele, konsultujemo one koji veæ koriste odreðenu opremu, pitamo da li imaju neke primedbe, itd.

I koji standard najèešæe preporuèujete?

To ne mogu da vam kažem, to naplaæujemo. [alim se, DVC PRO i DIGITAL S su najèešæi. Mi u stvari nikad ne kažemo:„Uzmite taj i taj”, jer možda nismo u pravu. Napravimo uporednu tabelu, isprièamo gde ima kojih problema, šta se ne uzima nikako, na primer Sony SX. U èemu je stvar? Svi prave sopstvene, razlièite standarde. Panasonic ima svoj standard kompresije, Sony ima svoj… Oni kažu da rade MPEG 2 ili JPEG i tvrde da su kompatibilni. Mi za to ne možemo da garantujemo. Panasonic i Sony tvrde da su meðusobno kompatibilni, a kad povežemo njihove mašine, može se desiti da to ne radi. Ja ne mogu da garantujem da æe Sony i Panasonic da rade zajedno. Mogu samo da kažem da su mi tako rekli inženjeri iz te dve firme. Velike televizije zato iznajmljuju Panasonic ili Sony inženjering da im uradi deo projekta i kupuju svu opremu od njih. Olimpijski NBC se, recimo, vezao za Sony, a ostatak NBC za Panasonic, FOX za JVC… Sony, na primer, ne naplaæuje inženjering ako proda dovoljno opreme.

Kakva je, po tvom mišljenju, buduænost HDTV?

HDTV, kao što znate, postoji u verzijama 720 interlaced, 720 sa progresivnim skeniranjem, 1080 i 1080P. Tu ima jedno èetiri-pet standarda koji su podjednako dobri, ali sada se opet samo veliki odluèuju da idu na to. Mali ne znaju šta æe. Ni ja sam nisam siguran èemu uopšte HDTV.

HDTV na prvom mestu forsira filmska industrija da bi film mogao da se radi elektronikom sa istom rezolucijom kao na traci od 35 mm, mada mislim da to neæe nikada proæi kod visokobudžetnih filmova zbog specifiènog tona koji daje filmska traka. Drugi važan razlog, odnosno jaka snaga su proizvoðaèi televizora. Ljudi su pokupovali televizore pre 20 godina i neæe da kupuju nove. Jedno vreme æe svi biti obavezni da emituju paralelno analogni i digitalni signal, ali u jednom trenutku æe biti gotovo sa analognom televizijom. U svakom sluèaju, na istom televizoru mogu da se gledaju formati slike 3:4 i 16:9. Ovaj drugi je mnogo lep format i meni se dopada ta promena. Uostalom, nije baš sasvim jasno èemu HDTV služi. Skoro je u èasopisima objavljena jedna studija u kojoj se kaže da na udaljenosti od jedne i po visine ekrana ljudsko oko više ne razlikuje toliko detalja koliko HDTV daje. Ko gleda televiziju sa te razdaljine? Ipak, to je samo jedna studija. Filmski ljudi se ne bi s tim složili, i u pravu su, jer ti detalji daju drugaèiji ton slici, drugaèiji karakter. Mada se njima ne sviða elektronika zbog oštrine linija. Ali, ja lièno ne vidim svrhu HDTV-a. Mislim da bi bilo bolje raditi na poboljšanju programa, a sliku ostaviti takvu kakva jeste. Isto kao što ne vidim svrhu digitalnog audija. Za uvo je bolji analogni zvuk. Ja svim klijentima preporuèujem analogni audio. Sad smo napravili televiziju u Kolumbiji sa kompletno analognim audiom i digitalnim videom.

Pošto u ovom broju govorimo o virtuelnim studijima, imaš li neka iskustva sa tom tehnologijom?

Lepo je to, ali opet je pitanje da li je jeftinije stalno iznova praviti scenografiju ili kupiti virtuelni studio. Ima malo onih kojima je virtuelni studio zaista potreban. Mislim da ta tehnologija ima svrhe ukoliko hoæeš da nekog smestiš, recimo, u afrièki pejzaž ili u neku pokretnu scenografiju. Inaèe je suviše skupo. Operativci koji rade grafiku su vrlo skupi i malo ih je dobrih.

S obzirom na razloge koje si pomenuo, da li se televizije radije odluèuju na sopstvenu produkciju grafike ili angažuju spoljne firme?

Koliko ja znam, svi imaju svoja grafièka odeljenja. Nisam èuo da ima firmi koje rade samo grafiku. Mnoge televizije sklapaju ugovore sa spoljnim producentima, i to ne samo za grafiku nego za èitave programe. One ne proizvode same sav svoj program, jer postoje produkcijske firme koje se samo time bave. Neko ima ideju, predloži je televiziji, producira program, a televizija ga onda otkupi i emituje. Ali što se tièe grafike, svi za koje sam ja radio imaju svoja grafièka odeljenja. A celu prièu smo poèeli oko virtuelnog studija. Grafika uopšte zahteva strašno mnogo vremena. Izrada virtuelnog studija košta više od klasiène scenografije, i teško je naæi dobre grafièke dizajnere. To su umetnici, najèešæe slikari ili animatori, koji na televiziju doðu samo da bi nešto zaradili. Osim toga, oni su razmaženi, neæe da rade popodne ili neæe ujutru, ili im je kasno ili rano, spori su, perfekcionisti…

Da te još samo pitamo kako je izgledao tvoj poèetak u Kanadi, mislim poèetak u ovom našem poslu?

Poèeo sam u TV Ontario. Ovde nikad nisam radio projekte do detalja, niti cele projekte. Tako tamo nisam znao neke detalje, ali nisam dozvolio da se to primeti. Imao sam sreæe da sam prvih nedelju dana radio sa jednim vrlo finim kolegom, Èehom. Ja sam došao na njegovo mesto kada mu je istekao ugovor. Bio je sjajan, objašnjavao mi je neke detalje. Samo je on video da ih ne znam. Odužio sam mu se tako što sam mu kasnije „namestio” tezgu za NBC.

Dok sam radio prve projekte, uvek sam zamišljao naša studija, recimo studio 1. Setim se na primer, šta smo imali na monitorskom zidu, ili u studiju na tablama. U Beogradu sam nauèio logiku funkcionisanja televizije, a to je izuzetno važno. Osim toga, vrlo je znaèajno operativno iskustvo, koje sam stekao u TV Beograd i na koje sam veoma ponosan. Njihovi inženjeri to nemaju. U operativi nema inženjera, ili ih ima vrlo malo. Mnogi projektanti ne znaju kako funkcioniše televizija. Konsultant provede u nekoj TV stanici mesec dana jednom u tri-èetriri meseca. Teško im je da naprave raspored ureðaja na konzoli. Ne razumeju ko s kim treba da prièa preko interfona. Jednostavno, nekom ko samo povremeno gostuje u TV pogonu, teško je da shvati kako radi televizija. Tako da je to prednost nas koji smo karijeru poèeli u operativi. Ja i dalje tvrdim da je tehnièko voðstvo najbolje zanimanje na svetu!