1. U cemu se sastojala Vasa podrska tehnickoj operativi, i uopste koja je bila Vasa konkretna uloga u projektu koji je osvojio Emmy? Mozete li da mi protumacite Vas CV i press release, kao poptunom laiku za te stvari(kako bismo mi rekli, na srpskom)?

Moram da vas ispravim da nije projekat osvojio Emmy. Nekoliko Emmy nagrada je dodeljeno pojedincima i timovima koji su radili na ovom projektu u razlicitim kategorijama. Priznanje koje sam ja dobio  je u kategoriji Studijskog Tehnickog Tima.

Imam obicaj da kazem da to sto neko bude nagradjen nekom nagradom ne mora da znaci da je stvarno i bolji od drugih vec je samo bio u pravom trenutku na pravom mestu. Niko od nas ne zna gde je i kada to mesto ali kako kaze Paulo Koeljo u svom romanu "Alhemicar" ako ne sledimo svoju Licnu Legendu nikada necemo ni saznati.

Posle diplomiranja na Elektrotehnickom fakultetu u Beogradu 1988. godine i oko dva meseca provedena u PTT-u zaposlio sam se u Televiziji Beograd na mestu Tehnickog vodjstva. Tu sam stekao pocetna znanja telvizijskog zanata od iskusnijih kolega i kroz praksu. Jos uvek mislim da je to bio najlepsi posao koji sam ikada radio, ali kao sto je normalno covek koristi mogucnosti napredovanja u profesiji. Dve godine kasnije mi je bilo ponudjeno da predjem na mesto rukovodioca odeljenja magnetoskopa i ja sam prihvatio. Jedno vreme sam "tezgario" i u NTV Studio B. Sad mi je smesno kada se setim da je to moralo da se krije da Mitevic ne sazna a pola ljudi na Studiju B je bilo sa TVB. Na poslu sefa tejpa u TVB sam ostao do jeseni 1992. kada sam se preselio u Toronto.

Tako sam u TVB imao fantasticne uslove da upoznam televizijsku studijsku operativu i delimicno produkciju iz razlicitih aspekata sto je ovdasnjim inzenjerima dosta strano, a veoma pomaze u prilagodjavanju inzenjeringa televizijskih pogona krajnjem korisniku, produkciji i operativi. Kasnije sam shvatio koliko je za mene bilo znacajno i ukljucivanje u nove projekte od strane starijih kolega koji su ih vodili.

U SAD je, kao i kod nas to jedan normalan put inzenjera koji se bavi televizijskim sistemima da provede neko vreme u operativi, neki i u produkciji pre nego sto pocne da se bavi projektovanjem i kasnije menadzmentom a mnogi koji obicno rade kao nezavisni honorarci ostaju sve vreme na kombinaciji ovih poslova. U Kanadi je malo drugacije jer nema mnogo mogucnosti za inzenjere koji izlaze sa fakulteta da rade u operativi vec odmah pocinju u inzenjerinzima pa im je potrebno mnogo duze vremena i truda da pored teoretskih znanja shvate kako televizija ustvari funkcionise.

U Torontu je relativno mali i veoma zatvoren krug ljudi koji se bave televizijskim sistemima pa je i dosta tesko tesko prodreti u tu industriju. Kada sam ja dosao uglavnom je bilo mogucnosti za rad u odrzavanju ili na projektovanju pojedinih uredjaja sto ja niti sam znao niti voleo da radim. Poceo sam da radim u jednoj maloj kompjuterskoj firmi ali posto racunare ne volim vise nego sto moram da ih koristim cekao sam priliku da predjem u televiziju i posle nekoliko meseci potpisem ugovor sa drzavnom televizijom TVOntario za pocetak na sest meseci kao menadzer projekata. Tu sam ostao dve godine i projekat na koji sam posebno ponosan iz tog perioda je jedan od prvih potpuno digitalnih studija u Torontu. Na svakom radnom mestu sam nekako provodio pa dve godine sto mislim da je i pravo vreme za promenu a i kako kazu ovdasnji strucnjaci dobro je za karijeru. Tada je drzava Kanada pocela da sredjuje svoje budzete, drzavne televizije ostale bez znacajnog dela dotacija i meni se definitivno zavrsio ugovor sa njima sto se pokazalo veoma pozitivno jer me je onda potpredsednik Imagineering Ltd, konsultantske firme u kojoj radim i danas pozvao da dodjem kod njih da radim na projektu za NBC prenos Olimpijskih igara. Bio sam u Beogradu na odmoru kada su me zvali telefonom da se vratim jer su dobili taj posao.

Uloga Imagineering Ltd. je bila integracija studijskog televizijskog sistema u Atlanti za potrebe prenosa Olimpijskih igara '96. nacionalne americke mreze NBC, a moja uloga u tome je bila glavnog projektanta u pripremnoj fazi i kasnije menadzera izgradnje. Sistem se sastojao od prakticno celokupne televicijske stanice na povrsini od oko 4500 kvadratnih metara sa dva studija, sest montaza, grafickim centrom, masterom, transmisionim kontrolnim pogonom za stotine dolaznih i odlaznih kanala, dvoje reportacnih kola uvezenih u zgradu, zazidanih i povezanih sa ostatkom sistema kao i sedamnaest mobilnih montaza rasporedjenih na mestima dogadjaja. Samo kao ilustraciju pomenucu da se projekat sastojao od preko dve stotine crtaza koje smo iz fazona izmerili i imali su oko sedam kilograma. Vecinu tih crteza sam ja osmislio i nacrtao rukom pre nego sto je, takodje Jugosloven Zdravko kompjuterizovao. Kasnije nam se na tom projektu prikljucio i Adam, takodje nas covek. Ne secam se sada tacnih podataka ali je bilo ugraceno hiljade kilometara kablova cija je tezina merena u tonama. Zanimljivo je pomenuti da je od pocetka projektovanja, preko izgradnje, koriscenja i rasturanja sistema proslo samo 14 meseci. Pri planiranju se gotovo neverovatno cinilo da cemo moci na kraju da napustimo zakupljen prostor sa svom opremom u roku od pet dana. U stvarnosti je to izvedeno za 84 sata neprekidnog rada.

Pokusacu da vam u kratkim crtama docaram sta sve jedan takav projekat ukljucuje. Posle prikupljanja informacija o produkcionim zahtevima i potrebama prvi korak je saradnja sa arhitektama na planiranju prostora. Sledece je planiranje vremenskih rokova i budzeta, izbor opreme, specificiranje gradjevinskih, akustickih i elektricarskih zahteva i saradnja sa strucnjacima iz tih oblasti na razradjivanju detalja, projektovanje specificnog "namestaja" radjenog po narudzbini u saradnji sa dizajnerima unutrasnjeg prostora i specijalizovanim stolarima, izrada preliminarnog projekta audio, video i kontrolnog sistema sa fizickim rasporedom opreme, sklapanje ugovora sa kompanijom koja izvodi instalaciju istog, izrada detaljnog projekta, nadzor izgradnje, podizanje sistema ukljucujuci podesavanja i provere svih mogucih funkcija i konacno upoznavanje ljudi iz odrzavanja i operative sa funkcijama i specificnostima upotrebe sistema.

Na ovom konkretnom projektu sve ovo je bilo uradjeno u tesnoj vezi zaposlenih u NBC-u, lociranih u Njujorku i nas u Torontu. Pored povremenih sustreta, gotovo konstantno smo bili u vezi telefonom ili elektronskom postom kojom smo i crteze razmenjivali. Tako je bilo prvih sest meseci a onda se "cirkus" preselio u Atlantu a i ja sa njim. Moja uloga je tada bila pored nastavka projektovanja i implementacije konstantnih promena, organizovanje i nadzor instalacije i postavljanja sistema. Podsistemi su bili gradjeni u Torontu i kao celine transportovane u jedan veliki magacin u Atlanti gde su se spajali i prakticno je cela televizija bila napravljena u tom magacinu da bismo imali vremena da proverimo sistem i da se i sami naucimo kako neki uredjaji rade. To je bilo neophodno jer nismo mogli da se uselimo u definitivni prostor pre nego par meseci pre pocetka igara. Onda je sledio "veliki transport" u Internacionalni Televizijski Centar gde su sve televizijske svetske kuce bile locirane. Ponovno povezivanje svih raskinutih veza i definitivno podizanje sistema sa puno izmena u zadnjem momentu. Mesec dana pre svecanog otvaranja Olimpijskih igara poceli su da dolaze operativci, odrzavanje, produkcija i novinari, svi uglavnom honorarci iz raznih krajeva Amerike i provereni profesionalci. NBC je u Atlanti tada imao 2500 zaposlenih. Sada je trebalo sve njih upoznati sa onim kako smo mi zamislili da to sve radi, odgovoriti na bezbrojna pitanja, saslusati primedbe, kojih naravno nije bilo mnogo. Salim se, normalno da je bilo i propusta koje su tek svezi ljudi primetili i koje je trebalo otkoniti pre nego sto krene prenos.

Svecano otvaranje Olimpijskih igara nisam mogao da posmatram uzivo. Morao sam da budem prisutan u televizijskom centru za svaki slucaj jer je samo nekoliko nas znalo apsolutno svaki i najmanji detalj, a tenzija je bila neverovatna da li ce sve proci u redu. Ipak je u taj projekat, samo za tehniku ulozeno preko 60 miliona dolara, a cena emitovanja jedne reklame je bila izrazena takodje u milionima.
 

2.Kako je izgledao zadnji period prenosa igara, za koji kazete da je bio najzanimljiviji?

Kada radite vise od godinu dana na necemu i konacno vidite da to nesto ozivi i proradi to je velika satisfakcija i kao sto sam vec pomenuo kada je prvi kadar svecanog otvaranja bio emitovan, posle prethodnog odbrojavanja, prolomio se aplauz u celom prostoru NBC-a. Osetilo se jedno rasterecenje od svih pritisaka koji su se gomilali tokom priprema, projektovanja, izgradnje i testiranja.Samim pocetkom igara, odnoso televizijskog prenosa je bio zavrsen period mog intezivnog rada. Ostalo je nas cetvorica iz moje firme da, kako smo to zvali "babysit" pogon dvadeset cetiri sata dnevno. Uglavnom se radilo o na neki nacin poslu tehnickog vodjstva i davanju naloga instalaterima za neke minorne izmene da bi se odgovorilo promenama zahteva produkcije.  Rad po smenama mi je takodje odgovarao jer sam imao vise slobodnog vremena. Atlanta se napunila ljudima sa svih strana sveta, dosli su i moje kolege iz Televizije Beograd. Sa mojim akreditivom sam mogao da posmatram sve dogadjaje osim finalnih utakmica za koje je trebalo imati posebne karte. Zahvaljujuci drugarima iz TVB video sam i finalnu utakmicu u kosarci Jugoslavija-SAD sto je bio zaista poseban dozivljaj. Kada je Bill Klinton dolazio u posetu televiziji ja nisam bi u smeni tako da je on propustio priliku da me upozna. Pricali su mi da su hodnici bili puni agenata i nikome nije bilo dozvoljeno da napusti kancelariju gde se zatekao. To mi je nesto zvucalo poznato.
Posle ceremonije zatvaranja Olimpijskih igara NBC je organizovao zurku za sve svoje radnike i goste. Mozete da zamislite kako je to izgledalo kada je na tu proslavu potroseno dva miliona dolara.
Iako sam unapred znao kako ce izgledati iseljavanje iz prostora privremenog Medjunarodnog televizijskog centra to me je istovremeno impresioniralo ali na neki nacin i rastuzilo. Stvar je u tome da je ceo jedan "grad" bilo napravljeno u ogromnom sajamskom prostoru, a sledci sajam je trebalo da se dogodi nedelju dana nakon zavrsetka igara. Tako je sve sto je unoseno mesecima moralo da se iznese u roku od pet dana. Svi kablovi su bili seceni motornim testerama, viljuskari su prolazili kroz zidove, iznosila se skupa oprema a ostavljale su se gomile namestaja i uglavnom sve sto je bilo pricvrsceno za zidove. Kada je rok istekao vlasnici prostora su doveli bagere koji su sve sto je ostalo krsili i nagurali u jedan ugao jer nisu imali vremena ni da to, sada djubre, iznesu. Taj ugao je za jedan dan zazidan, prostor je izgledao kao da se nista nije ni dogadjalo. Zona sumraka. Sav taj gradjevinski materijal, namestaj, neki uredjaju su unisteni zbog skupe radne snage i skladisnog prostora, a koliko je kuca moglo da se napravi za beskucnike da su im dali vremena da pokupe je nesto sto mi je sve vreme bilo u mislima. NBC je uspeo da iznese vise stvari nego sto je bilo planirano tako da je to bio jos jedan poslovni uspeh. Ali za vreme iseljenja mogli su se i direktori videti kako pomazu fizikalcima.

3. Kako ste reagovali na vest da ste dobili nagradu, s obzirom na to da ste stranac, a pri tome jos i Jugosloven? Da li ste ocekivali ikada ovakvu vrstu priznanja kada ste odlazili u inostranstvo?

Dave Mazza, direktor Olimpijskog inzenjeringa NBC-a me je nazvao jednoga dana i posle nekog vremena caskanja rekao da sam dobio Emmy nagradu. Moja prva reakcija je bila kao dobar stos i nisam mu bas verovao ni posle njegovog uveravanja. Tek kada sam dobio zvanicno obavestenje od Nacionalne Akademije za Televizijsku Umetnost i Nauku shvatio sam da je to stvarno i da iako je nagrada u kategoriji tima svako dobija svoju statuu i sertifikat. Kolege iz Njujorka sa kojima sam radio na ovom projektu su podnele kandidaturu, a meni o tome nista nisu rekli mada smo u medjuvremenu razgovarali i dopisivali se. Nisam imao pojma ni posle nominacije. Mozda je tako i bolje jer sam se vise radovao nego da sam pratio razvoj situacije.

Moram priznati da je neka sumnja ostala sve do momenta kada sam imao statuu u svojim rukama. U televizijskom biznisu je Emmy isto sto i Oskar za film i to je nesto o cemu nisam nikada ni razmisljao a kamoli se nadao ili ocekivao, nevezano sa tim da li sam stranac ili ne. Jedini problem je bilo moje ime. Na prvoj statui i sertifikatu koje sam dobio bilo je pogresno napisano moje ime kao Zorin, ali cim sam to uocio NATAS se izvinio i poslao korektnu gravuru.

4.  Da li ste u nekom trenutku osetili bilo kakvu vrstu diskriminacije od strane ljudi sa kojima ste dolazili u kontakt(ne samo u poslovnom, vec i u privatnom okruzenju)?

Ne, nikada nisam nisam primetio nikakvu diskriminaciju usmerenu prema meni. Ljudi su iznenadjujuce svesni cinjenice da su na ovom kontinentu svi osim starosedeoca dosli od nekuda. Moram da se ogradim da ne znam kakva je situacija u manjim mestima. Sve zavisi od vas licno kako se postavite i koliko ste spremni na prilagodjenja novoj sredini. Ako sami sebe postujete, postovace vas i drugi. U principu govorimo o opstem odnosu dodjosa i stanovnika nekog grada. Ako se radi o velikom gradu, kao sto je Toronto ili Beograd sredina je naviknuta na nove ljude. Ja sam rodjeni Kraljevcanin i samim prelaskom u Beograd sam se navikao na promenu sredine sto mi nikada nije predstavljalo problem.

Diskriminacija koju sam primetio na severnoamerickom kontinentu (pored rasne o kojoj ne zelim da govorim) i koja me prilicno nervira je diskriminacija zena. O tome se vise javno govori u SAD gde su statisticki zene placene 15% manje nego muskarci, a mislim da je jos izrazenija u Kanadi.

U poslovnom smislu, naravno da je mnogo lakse napredovati u karijeri ako to radite zajedno sa svojim skolskim drugovima nego stvarati svoju potpuno novu mrezu ni od cega, ali to ne bih svrstavao u diskriminaciju.

5. Na koji nacin se tumaci nasa politicka situacija u Torontu i Atlanti, u medijima i medju Vasim poznanicima? Kako Vi licno zamisljate ovdasnji zivot, i da li se Vasi utisci razlikuju od vesti koje dobijate neposredno iz Jugoslavije?

Ja najvise volim da vidim vesti BBC-a i Londonskog Times-a za koje mislim i da su od svih stranih medija najrealnije kada se govori o nasoj politickoj situaciji. Posto se nasa politicka situacija, ali izgleda ne i politika ljudi na vlasti, dramaticno menja iz dana u dan tako je i sa tumacenjima iste. Obicno kada se govori o stranim medijima niko ne pominje njihovo izvestavanje o proslogodisnjim protestima kada su svi prilozi bili nama naklonjeni. Dok mediji manje vise prave razliku izmedju vladajuceg rezima i naroda, obicni ljudi koji to gledaju i citaju nekako ne shvataju tu nit sto se provlaci izmedju redova vesti koje slusaju. Kao ilstracija, skoro mi je jedan poznanik rekao da nije bas detaljno slusao vesti ali da je cuo nekoliko puta reci "etnicko ciscenje". Srecom poznajem i inteligentne i obrazovane ljude koji ne veruju samo slepo onome sto cuju u vestima. Sa mediokritetima se trudim da ne razgovaram o necemu sto ne razumeju.

Mislim da imam prilicno dobru sliku o zivotu u Jugoslaviji jer odlazim tamo otprilike svake godine i provedem mesec dana. U stalnom sam kontaktu sa roditeljima i prijateljima telefonom i elektronskom postom, neki nasi mediji kao sto je Dnevni Telegraf imaju dobre internet strane koje pogledam skoro svakodnevno.

6. Koji su bili Vasi razlozi za odlazak u inostranstvo 1992. godine?

Ja sam zeleo da odem u inostranstvo jos od kada sam bio u srednjoj skoli. Upisivanje elektrotehnickog fakulteta je imalo dosta veze sa tom mojom zeljom jer je tada bilo dosta jednostavno da se sa tim fakultetom ode u Ameriku. Dok sam ja zavrsio situacija se promenile i niko nije davao vize vise tako lako. Dva puta sam ranije bio odbijen za Kanadsku vizu, a to je kao bilo najlakse da se dobije. Redovno sam podnosio molbu svake dve godine i '92. dobio isedjenicku vizu. Smatram da je dobro da svako zivi bar neko vreme negde van svoje zemlje. Za odlazak ne treba mnogo razloga jer to izazov nepoznatog, potraga za avanturom, pa i zelja za udobnijim zivotom. Uostalom ako ne probate celog zivota se pitate da li ste mozda pogresili, mozda ste nesto propustili. Tek kasnije su dosli racionalni razlozi zasto se ne vratiti.

Da li nameravate, kada i pod kojim uslovima da se vratite kod nas zauvek?

Sad ste me malo uplasili sa tim zauvek. Ima jos nekih mesta na svetu gde bih voleo da provedem neko vreme, recimo Kalifornija gde su mi se sestra u zet nedavno preselili, Njujork mi se neverovatno dopada, ne bih imao nista protiv Pariza, a povratak kod nas bi mogao da bude medjufaza. O racionalnim usovima je malo iluzorno razgovarati i cini mi se da se nece skoro promeniti, poznajuci ekonomsku i politicku situaciju. Mogao bih sada da vam kazem da bi to bilo onda kada bih pri prihvatanju bilo kog posla znao tacno koliko cu godisnje da zaradim, kazem zaradim a ne da primim, i sta cu posle godinu dana jos uvek moci da kupim za tu sumu, a da bih mogao da udjem u samoposlugu i kupim sve sto mi se svidja bez gledanja cene. A posle toga ukljucim televizor i gledam vesti kako je recimo vatrogasna brigada spasila macku sa visokog drveta. Da me ne zanima niti da znam politicare, ni ko je pretsednik kao sto nisam znao osamdesetih. Mislim da sa racionalnim razlozima ne vredi praviti ni misaoni eksperiment. Zato postoje uvek i neki iracionalni, emotivni razlozi, zbog kojih su se neki moji prijatelji vratili a ni ja nikada nisam odbacivao povratak kao opciju.

7. Koliko se razlikuje rad ovde i u inostranstvu, s obzirom da je u pitanju ista vrsta posla-TV tehnika? Po cemu su inostrane drzavne TV stanice profesionalnije i efikasnije od RTS?

Odmah da napomenem da o uredjuivackoj politici ne bih zeleo da komentarisem. Imam neka svoja misljenja o tome ali smatram da nisam kompetentan da ih i iznosim.

Sto se tice tehnike i produkcije, koliko ja znam o tome, razlike su minimalne. Do takvog zakljucka sam dosao i druzeci se sa  nasim reziserima, snimateljima, montazerima koji se veoma lako uklapaju u ovdasnji nacin rada. Osnovna razlika je sto se ovde od operativca zahteva da pokriva nekoliko funkcija koje kod nas obavlja vise ljudi i uvodjenje mnogo automatike sto takodje smanjuje broj zaposlenih. Za razliku od nasih projekata ovde je cena rada jedna od bitnih stavki u svakom budzetu. Generalno postoje razlike u pristupu organizacije posla izmedju Evropskih televizija, koje su pocele po uzoru na BBC i Americkog pristupa koji se kao i sve ostalo bazira na tome da sve bude uradjeno brzo i da donese sto vecu zaradu sa sto manjim ulaganjem. Medjutim ulaze se mnogo vise u najsavremeniju opremu iz razumljivog razloga borbe sa konkurencijom, a vrlo obazrivo se ulaze u zgrade, kancelarije i ostale pratece delatnosti.

Za drzavne televizije u Kanadi smatram da nisu ni u cemu profesionalnije od RTS, ponavljam da ne govorim o uredjivackom delu. Postoji cak jedno opste misljenje da privatni poslodavci veoma nerado primaju ljude koji su dugo radili u CBC-u, Kanadskoj drzavnoj televiziji zbog navika koje nose sa sobom. O efkasnosti opet zavisi o kom segmentu se govori, recimo ovde se radi sa nekoliko puta vecim odnosom izmedju snimljenog i upotrebljenog materijala nego kod nas. Efikasniji su u onome sto im posedovanje bolje opreme omogucuje, a sto se tice ljudskih potencijala mislim da nema velikih razlika, razmatrajuci samo nase radno sposobne zaposlene. Hocu da kazem da nisam jos sreo ni jednog alkoholicara koji je zaposlen ili nekoga ko nije sposoban da obavlja svoj posao sto kod nas nije uvek slucaj.

8. Da li ste bili zadovoljni tretmanom koji ste imali u svojoj zemlji, s obzirom na Vasu strucni spremu,

Ja sam potpuno bio zadovoljan tretmanom koji sam imao u Televiziji Beograd. U okvirima koje je drzava nametnula tretman firme prema meni je bio sasvim zadovoljavajuci. Nisam bio zadovoljan tim okvirima nametnutim od strane drzave, drzave koja po mom misljenju bez obzira na strucnu spremu ponizava sve svoje stanovnike ili bar jedan veliki deo. Ko ne shvata ne moze biti ni ponizen.

i da li mislite da bi Vam priznanje koje ste dobili u inostranstvu, omogucilo da sada ovde dobijete adekvatan posao u nekoj drustvenoj instituciji?

Imao sam adekvatan posao i nadam se da bi mi vrata Studijske tehnike Televizije Beograd bila opet otvorena bez obzira na priznanje.